 |
Aнтон Рафаел Менгс (Anton Raphael Mengs): Портрет Винкелмана, нешто после 1755, уље на платну, Metropolitan Museum of Art, New York |
Добар укус, који се све више и више шири светом, почео је најпре да се обликује под грчким небом. (...)
Ј.Ј. Винкелман
Дефинисање сопственог наслеђа, културе, историје и националног индентита биле су тачке ослонца за формирање националне идеје које су у својој мисији стварале јединствену, нову политичку платформу и државу. Та културна политика тражења сопственог индентита у многоме се ослањала на проналажење „златног доба“ државе. Конституисање такве државе пратила су истраживања не само сопствених корена, историје, пописивања споменика културе, прикупљање историјских извора, већ и проучавање античког доба, посебно грчке културне супериорности, која је, може се рећи, већ у хеленизму потврдила наратив о неупитној вредности и достигнућу грчке културе.[1] Преплитање историзма и занимања за антику отворили су нове визуре трагања за оним што је изворно по пореклу.[2]
Иако се откривање антике и њена интерпретација могу пронаћи у свим епохама ( хеленизам, ренесанса, неокласицизам...) наравно, неједанаког интезитета, њена највећа достигнућа, посебно на научном нивоу, развијају се тек у 18. веку, када фасцинација античком грчком досеже паневропски карактер, где се слободно може рећи да она постаје пре континентално наслеђе, него национално.[3]
Веровање да ће таква културна супериорност бити одличје новонастајућих држава, уз коју су ишле моћ и државничке вештине, покренула је читав низ појава које су ишле у прилог даљем проучавању античког модела. Утркивање око античких остатака, формирање античких збирки, њихово описивање, преводи античких писаца, тражење „несталих“ градова, планско ископавање старина, описи и илустарције руина и објављивање бележака и утисака са путовања по Италији и Грчкој...
Ипак, не може се рећи да је откривање антике вековима стагнирало, јер се ни у 18. веку није радило о физичком „открићу“ антике, осим када говоримо о појединачним ископавањима.[4] Многи антички споменици били су стално откривени и тако функционисали пред очима средњевековне пастве. Прави пример за то је Константинов Цариград, иако хришћански, баштинио је античке споменике на главним пунктовима града.[5] Таква дела су служила као узор многим уметницима, да ли као инспирација, предложак за различите представе или ликовни цитат.[6]
Многим теоретичарима откривена дела антике и дела- подржаваоца те уметности, послужила су у постављању још једног битног постулата уметности-оригинлности. Премда је тек у 19. веку хеленска култура декларисана као уметност класичног доба, а хеленистичка уметност (као подржавалац), представљана као декаденција, и претходне уметности и раније теорије развоја су се такође ослањале на ова тумачења.
Време врхунских достигнућа античке уметности датиране у 5. и 4. век п.н.е, у време „златног доба“ античке Грчке подржавано је и у текстовима много пре 18. века.
Оно што нова открића антике у 18. веку разликује од претходних, јесте научни карактер који је унет у истраживања и тумачења тог периода. Тада се кроз теорију уметности антика посматра са научног аспекта и те заслуге се првенствено морају дати Менгсу, Лесингу и Винкелману. Антика се тумачила не само кроз своје архетипско доба, већ и кроз ренесансу и неокласицизам, а као запажено дело Лесинг је написао „Лаокон и његови синови“, док је Менгс монографски обрадио Коређов живот и рад.
У савременом добу теорија уметности ослања се на бројна дела и научне методе претходника. Премда су се неки писци о уметности, посебно у прошлости, ослањали на много мање извора (често непроверених или јединих) и материјалних (оштећених или копија), те су данас често оповргавани или се узимају са великом обазривошћу, вреди ипак анализирати прве теоретичаре уметности.
Винкелман је размишљања и писања о уметности систематизовао и организовао у један живи организам. Анализирајући Винкелманову биографију свесни смо мултидисциплинарности његовог живота и рада. Почео је са теологијом у Халеу, касније је слушао предавања из естетике код Баумгартена, док је на универзитету у Јени учио математику, физику и медицину. Стиче и практична знања о истраживању историјских и друштвених наука као библиотекар код канцелара Лудевика. Прави изводе из свега што чита, а касније ће у њих уносити и сопствена запажања. У самосталном раду посебно се упознаје са књижевношћу и новим језицима.
Тек у зрелим годинама одређује нови циљ истраживања: упознавање историјске науке. Кроз француске и енглеске историје дошао је до закључка о владајућим методима и историји као причи, као сведочанству, као низу аналогија између старих и нових догађаја, као скупу података...[7] Након периода рада као наставник, прелази у Саксонију, код грофа Хајнриха фон Бинауа, где ради као један од три библиотекара. Поред највеће приватне библиотеке у Немачкој коју је имао пред собом, користио се и знањима самог грофа, од кога је преузео и критички однос према литератури.
На његов развој као теоретичара посебно је утицала Волетрова књига „Доба Луја XIV“ из 1751. године, где историју као приповедача времена владара и политичких догађаја Волтер проширује на „историју духа“ и времена, где се сада посматрају општи историјски токови. Касније ће и Винкелман у својој „Историји уметности Старог века“ у разматрање узети уметност, а не уметнике и даваће образложења о супериорности грчке уметности, не само као одговор на државну супериорност, устав и владавину, већ и на климатске факторе и слободу народа и говорништва: „ ...и никада се, ни у једном народу није уметнику пружала тако честа прилика да се покаже...“ [8]
Поставши помоћник грофа у писању историје Немачке, научио је како се траже извори из епохе која се проучава, како се проверавају непоуздана сведочења, одбацују накнадне приче и анегдоте, како се анализира каснија литература о датој епохи као секундарна грађа...[9] На овај начин Винкелман је заокружио своје научно формирање.
Уз лајпцишког професора историје и поезије, Криста, Винкелман је открио двојаку корист од проучавања уметности. Увидео је да поред текстова као историјских извора може користити и разне натписе, новац или слике и те да је науци потребан добар укус, без кога је она „болесна “ и „неупотребљива“. Тај укус се може изграђивати проучавањем уметности.[10]
Убрзо се окренуо систематичном и пажљивом проучавању уметности, читајући и правећи изводе из свега што је читао. Касније, осим извода, почео је да пише и сопствена запажања. Истовремено, почео је да посматра уметничка дела. Пред собом је имао богати дрезденску збирку: кабинет графике, копије версајских скулптура, колекцију гема и камеја (које ће Винкелману послужити за формирање иконографског приступа и стилског раздвајања уметности појединих народа Египћана, Етрураца, Грка, Римљана), оригиналне италијанске и немачке скулптуре из 17. и 18. века, сликарска дела у галерији и античку збирку Штошовог музеја.
Примена сазнања и схватања на подручје уметности утицала је на Винкелмана, а посебно преко њега на даљи развој уметничке теорије и других теоретичара, а слободно се може рећи и на ток уметности (неокласицизам).
Оно што нам на остаје јесте да појаснимо шта је све кроз Винкелманова дела остало науци о уметности и на које је све начине Винкелман утицао на „откривање“ антике.
Најпре треба истаћи да је Винкелман био свестан да гради један научни систем и да је тешко, скоро немогуће написати нешто темељно о старој уметности.[11] Такође, објашњава и да неће за све о чему је писао имати конкретан одговор, али да ће дати прави смер том истраживању, те ће подстаћи и покренути друге истаживаче да се подвргну даљим истраживањима.
Дакле, поред исцрпних анализа свих дела антике која су била пред Винкелманом, он покушава да кореспондира са другим истраживачима и будућим научницима. Такође, он критикује друге теоретичаре због нетачних или недовољних доказа и погрешних закључака. Посебно се осврће на недостатак информација о самим локалитетима, несигурним писаним изворима и цртежима истих, који су водили науку у погрешном смеру. На свом примеру, подстиче друге научнике да проучавају дела и закључују о епохама, само преко оригиналних дела и дела које су сами видели.
Comments
Post a Comment